Mere podsticaja i moguća transformacija poljoprivredne proizvodnje i agroekonomije u cilju veće konkurentnosti i ruralnog razvoja u Srbiji
Palabras clave:
poljoprivredna proizvodnja, agroekonomija, mere podsticaja, transformacija, konkurentnost, ruralni razvojResumen
Mere podsticaja u poljoprivrednoj proizvodnji i agroekonomiji ne mogu se posmatrati ni kao šira socijalna ni kao uža spekulativna i političko-stranačka kategorija (npr. vid stranačke kampanje, sistemska korupcija kod realizacije sredstava podsticaja, itd.). Bez odgovarajućeg zakonodavnog okvira i podrške sa odgovarajućeg srednjeg nivoa – pre svega državnom koordinacijom (za mere podsticaja jedinica lokalne samouprave) i većim stručno-savetodavnim angažmanom na terenu u sprovođenju planirane poljoprivredne i ruralne politike (što može biti politika na nivou najmanje jednog administrativnog upravnog okruga) ne mogu se ostvariti poželjni transformacioni efekti.
Suštinski, sadašnje stanje u poljoprivrednoj proizvodnji i agroekonomiji Srbije sa stanovišta konkurentnosti jeste dugoročno neodrživo, jer je izražena potreba za adaptivnim razvojem, dobrim delom i zbog sve većeg usklađivanja sa poljoprivrednom i ruralnom politikom EU na zajedničkom tržištu. Bez adaptivnog razvoja u tom smislu, prete nepovoljni efekti koji se odražavaju na sve veću depopulaciju u ruralnim područjima, na visoku stopu nezaposlenosti, kao i na sve veću stopu starosti ruralnog stanovništva.
U dosadašnjem sprovođenju mera podsticaja, tzv. politika catch all, bez dovoljno razvijenih strateških usmerenja i definisanih nosilaca agroekonomije u sistemskom pristupu koji treba da jača vezu između poljoprivredne proizvodnje i izvozno orijentisane privrede, nema izgleda za uspeh. Zapostavlja se i pozitivni efekat vremenskog perioda realizacije mera podsticaja (gde god je moguće, treba vršiti isplate podsticaja korisnicima u proleće za tekuću godinu). Važna je i svaka druga prednost koja se ostvaruje ovim merama, a koja utiče na smanjenje nestabilne (i dobrim delom u sivoj zoni) prodajno-nabavne funkcije većine korisnika podsticaja na tržištu (odgovarajuća integracija u primarne i sekundarne zadruge, razvoj konkurentnih komercijalnih porodičnih poljoprivrednih gazdinstava u PDV sistemu i sa najmanje jednim zaposlenim licem), kao i na smanjenje neusklađenosti poljoprivredne proizvodnje i prerađivačkih aktivnosti u vezi sa bezbednošću hrane i životnom sredinom.
Citas
Avramović, M. (1912). Država i zadrugarstvo. Beograd
Choi, J. H (2006). Agricultural cooperatives in Korea, FFTC-NACF International Seminar on Agricultural Cooperatives in Asia: Innovations and Opportunities in the 21st Century, Seoul, Korea, 11–15 September 2006.
FAO (2013). Credit guarantee systems for agriculture and rural enterprise development, Rome.
Ilić, N. (2013). „Fenomen uzajamnosti u zadružnim organizacijama: prikaz italijan- skog modela i mogućnosti razvoja u Srbiji“, Savremena politika i upravljanje, Broj 1, 44–57.
Mataga, Ž. i dr. (2009). „Poljoprivredne zadruge u zemljama Evropske Unije“, Sociologija i prostor, Vol. 43 No 1 (167), str. 215- 277.
Ollila, P. and Nilsson, J. (1997). The Position of Agricultural Cooperatives in the Changing Food Industry of Europe, In: Nilsson, Jerker, and Gert van Dijk. (ed.) Strategies and structures in the Agro-food industries. Van Gorcum & Comp. B.V.
Sudarić, Tihana i dr. (2011). „Zadrugarstvo – potencijal razvoja gospodarstva.“
Proceedings. 46th Croatian and 6th International Symposium on Agriculture. Opatija. Croatia. Vol. 333.
Tolić, S. i dr. (2010). „Od zajedničke poljoprivredne do zajedničke okolišne i ruralne politike. Poljoprivreda u zaštiti prirode i okoliša.“ Vukovar, 2010, Zbornik radova. 274–279.
Wickramasinghe, U. et al. (2012). The Role of Policies in Agricultural Transformation: Lessons from Brazil, Indonesia and the Republic of Korea (CAPSA Working Paper No. 106), CAPSA-ESCAP – Indonesia.
