Arhiva izdanjа

  • Miscelánea: cultura romaní, sociolingüística y medioambiente
    Br. 8 (2017)

    Es una satisfacción para mí la publicación del número 8 de esta segunda época de Balkania, gracias al apoyo de Casa Mediterráneo y de su director, Javier Hergueta. Durante los últimos años Balkania se ha venido manteniendo como una revista de referencia, surtiéndose de los vínculos académicos entre España y el sudeste europeo e incorporando contenidos de autores de otras geografías a los que publicamos en español e inglés.

    En este número hemos querido continuar con el mismo espíritu de los números anteriores: lograr una publicación de nivel que acerque los Balcanes desde el rigor y la profundidad. Continuamos buscando un equilibrio entre análisis históricos y el seguimiento de la actualidad, pero con la suficiente perspectiva para que la revista no quede encorsetada en un momento político y tenga un horizonte de interés para el bien de los investigadores futuros.

    Este año hemos optado por tratar varios temas que no habían sido abordados hasta ahora. En primer lugar, debo dar las gracias a la ayuda prestada por el sociólogo y profesor honorario de la Universidad Paris-Descartes, Jean Pierre Liegoise, experto en temas romaníes, por su inestimable ayuda en la realización de este número de la revista. De esta manera, abordamos la historia de las comunidades romaníes en los Balcanes a través de un artículo de los especialistas Elena Marushiakova y Veselin Popov, que trazan un recorrido sobre la identidad romaní desde la época del Imperio otomano hasta los tiempos actuales del paneueopeismo y la globalización. También las cuestiones lingüísticas tienen un lugar: Hristo Kyuchukov explora en la codificación del idioma romaní y defiende que el enfoque necesario para desarrollar un léxico codificado romaní valaco es utilizar las antiguas palabras romaníes que están olvidadas en algunos dialectos pero que se conservan en otros. En cuanto a la cuestión sociolingüística, el artículo de Jelena Kovač tiene como objetivo proporcionar información preliminar sobre las actitudes de la población gitana joven de Serbia hacia el aprendizaje y la preservación de su lengua materna, fijando como un factor determinante el papel que juega la familia.

    El trabajo de Anamarija Marinović, desde su especialidad académica en los estudios lusófonos, analiza y compara los conceptos de ausencia y anhelo (saudade) y su equivalente lingüístico serbio čežnja en las dos respectivas culturas. A Balkania le interesa trabajar en esta vertiente comparativa que acerque los estudios balcánicos a otros estudios de área.

    Otro tema que Balkania no había analizado hasta el momento eran los temas medioambientales, que cada vez más van emergiendo en los estudios balcánicos. Jeroen Arends pone en valor el concepto de servicios ecosistémicos como un enfoque que podría desempeñar un papel muy relevante en el uso sostenible de la región y la gestión de áreas naturales y recursos naturales. El artículo de Nadezda Apostolova y Daniel Scarry resume los patrones en el sistema socioecológico de Macedonia, que muestra cómo los factores económicos, sociales y políticos se interrelacionan con los paisajes, las especies y los ecosistemas en el presente. La publicación de ambos artículos permite una visión focal amplia de toda la región, pero también un acercamiento a nivel estatal..

    El censo en Bosnia nos parecía un tema de gran importancia, a tenor de la situación política complicada que vive el país, con los difíciles equilibrios étnico institucionales existentes desde la firma de los Acuerdo de Dayton. La defensa de la tesis de Esma Kučukalić y la publicación de un libro al respecto, nos parecía una excelente oportunidad de publicar los resultados de varios años de investigación.

    El trabajo de Aleksandar Kocić permite poner en un mismo plano, con todas sus complejidades, los acuerdos de paz sellados para Bosnia y Herzegovina y Kosovo, que pasan en la actualidad por ser dos de los puntos de incertidumbre política más relevantes de la región. El interés de este artículo, además del plano internacional, reside en que contribuye a establecer un punto genealógico en relación al escenario actual. Esto es particularmente importante, sobre todo, desde el punto de vista de los estudios comparados, porque después de la fragmentación yugoslava los países de la región van mostrando realidades estatales cada vez más particulares o diferenciadas.

    Deseo que este número cumpla con las exigencias de nuestro público y que contribuya a la expansión de los estudios balcánicos, no solo aportando conocimiento, sino también favoreciendo la aparición de nuevas líneas de investigación.

    Miguel Rodríguez Andreu

    Director de Balkania

  • Monográfico dedicado a Macedonia del Norte
    Br. 7 (2016)

    Cuando los responsables de la revista Balkania se pusieron en contacto con Casa Mediterráneo proponiendo una colaboración para publicar y distribuir este proyecto académico, la Casa lo acogió con interés y mostró su apoyo sin dudarlo. Las razones son varias y de diferente naturaleza. Casa Mediterráneo forma parte de la Red del Casas del Ministerio de Asuntos Exteriores y de Cooperación (MAEC) como herramienta para el ejercicio de la Diplomacia Pública, que es aquella que hace a la sociedad civil participativa de las relaciones internacionales. El mundo académico es sin duda un ejemplo de esta sociedad civil a la que la Diplomacia Pública dirige su atención. De igual manera, la acción de la Casa cubre el espacio euromediterráneo y, desde sus orígenes en 2009, ha mostrado gran interés por la Europa balcánica. Otra razón es el hecho de que esta revista ha sido anteriormente publicada por la Embajada de España en Belgrado. En este sentido, la visión del diplomático Javier Hergueta, en aquel momento Segunda Jefatura en esa Representación Diplomática española, fue decisiva para el impulso de la colaboración de este proyecto académico con las instituciones públicas españolas. Por último, esta colaboración adquiere un gran valor para la Casa en el momento en que accede a los contenidos de los ejemplares anteriores de Balkania, por la indudable calidad de sus estudios socio político y la relevante categoría intelectual de sus redactores. Por todo lo anterior, la Casa emprende con ilusión el inicio de esta colaboración con la revista, participando en la publicación, distribución y presentación de este séptimo número. Para aquellos que tengan interés en conocer mejor a la Casa Mediterráneo, les invito a visitar su página web: http://casa-mediterraneo.es/

    Quisiera felicitar al editor de Balkania, Miguel Rodriguez Andreu, por el esfuerzo y tesón que demuestra con cada publicación de un número de la revista. Con ello, contribuye, de manera excelente e inestimable, a cubrir un espacio de estudios balcánicos por parte de España, lo cual merece el mayor reconocimiento, que extiendo a Javier Hergueta, por su preciada visión política, académica y cultural con este proyecto, y a Carlos Flores Juberías, Cónsul Honorario de la República de Macedonia en la Comunidad Valenciana, por su interés en la continuidad del mismo. Igualmente, Casa Mediterráneo agradece el esfuerzo desinteresado de los traductores de esta edición bilingüe y, por supuesto, la ayuda del MAEC y de las Embajadas de España en Belgrado, Skopje y Atenas.

    Miguel Oliveros

    Director general, Casa Mediterráneo

     

  • Sefardska kultura na Balkanu
    Br. 6 (2015)

    Godina 1992. bila je posebna za celokupnu Španiju. Održavanje Olimpijade u Barseloni i manifestacije Expo u Sevilji, kao i organizovanje Iberoameričkog samita, bili su samo neki od događaja koji su te godine svedočili o snažnom društvenom, privrednom i kulturnom potencijalu zemlje. Ovim događajima pridružilo se i obeležavanje 500 godina od otkrića Amerike, 12. oktobra 1492, datum koji je izabran da bude Dan državnosti Španije i koji predstavlja, prema slovu zakona, „period lingvističke i kulturološke projekcije koja nadilazi evropske granice“.

    Međutim, iste te godine bio je potpisan i Edikt o proterivanju Jevreja nastanjenih u krajevima pod vlašću Kastilje i Aragona – Kraljevina Portugalija će to učiniti 1496 –, što je dovelo do nasilnog progona hiljada ljudi koji su morali da se rasele u druge delove evropskog kontinenta ili na sever Afrike, a kasnije i na američki kontinent. Uprkos tolikim i tako značajnim političkim i kulturnim događajima u 1992, paradoksalno, ne samo da se nije zataškala ta „istorijska nepravda“, već se stvorila mogućnost da se sagledaju i učvrste veze između sefardske dijaspore i Španije. Sefardska problematika je te godine bila značajna ne samo za jevrejsku zajednicu, nego je bila prisutna i u akademskim i kulturnim krugovima, dok je impozantan broj aktivnosti i susreta pobudio veliku zainteresovanost javnosti.

    Plod tog probuđenog interesovanja bilo je otvaranje Sefardske kuće-Izrael čije aktivnosti omogućavaju sagledavanje vrednosti jevrejske zaostavštine u Španiji, kao i približavanje današnjih Sefarda nekadašnjoj domovini njihovih predaka – sefardskoj Španiji. Kao rezultat tog sve intenzivnijeg približavanja, ove godine se ispisuje jedna nova stranica u obnovljenim odnosima, budući da je Parlament usvojio zakon – stupio je na snagu 1. oktobra prošle godine – kojim se svim Sefardima poreklom iz Španije olakšavaju uslovi za dobijanje španskog državljanstva. Svoju zahvalnost mnogim generacijama Sefarda koje su bile čuvari španskih tradicija i običaja Španija simbolično iskazuje željom da pruži ruku potomcima Sefarda, kao i počastima svima onima koji su sa nostalgijom čuvali ključeve svojih „pradomova“.

    Ovo nije prvi gest te vrste. Zbog uspomene koju je očuvala na svoju staru otadžbinu sefardska zajednica je dobila 1990. priznanje u vidu nagrade za slogu „Princ od Asturije“. Međutim, još u vreme kraljice Izabele II Španija je počela da podstiče to približavanje davanjem dozvole Jevrejima da imaju svoja groblja i otvaraju sinagoge. Senator Anhel Pulido, na primer, shvatio je mogućnosti koje se otvaraju zahvaljujući ovoj istorijskoj vezi i bio je zadivljen tim „Špancima bez otadžbine“. Njegova kampanja promovisanja Sefarda, kulminirala je vlastitim čuvenim člancima i osnivanjem Hispano-hebrejske alijanse u Madridu (1910), kao i Univerzalne sefardske kuće (1920). Još u vreme kada je Fernando de los Rios bio ministar razmatrana je mogućnost da se špansko državljanstvo dodeli sefardskim Jevrejima iz Maroka.

    Naročito je odato priznanje ulozi koju su imale španske diplomate tokom Drugog svetskog rata, budući da su intervenisali kod nemačkih vlasti i kolaboracionističkih vlada da odustanu od progona Jevreja, dajući konzularnu zaštitu hiljadama ljudi sefardskog porekla na osnovu Kraljevskog ukaza iz 1924. koji je predviđao dodeljivanje španskog državljanstva „starim španskim naseljenicima ili njihovim potomcima i, uopšte, licima koja pripadaju porodicama španskog porekla“. Napori Anhela Sansa Brisa u Budimpešti, Sebastijana de Romera Radigalesa u Atini, Bernarda Rolanda de Miote u Parizu, Hulija Palensije u Sofiji, Havijera Martinesa de Bedoje u Lisabonu, Hosea Rohasa u Bukureštu ili Eduarda Propera de Kaljehona u Bordou bili su ključni za spasavanje svih tih života. U vezi sa prethodnim, treba istaći da je Ministarstvo spoljnih poslova i saradnje Španije, u saradnji sa Sefardskom kućom-Izrael, priredilo izložbu pod nazivom „Vize za slobodu“ koja je održana od 13. aprila do 15. maja 2011. u Narodnoj banci Srbije, kao omaž španskim diplomatama i njihovim saradnicima koji su tokom Drugog svetskog rata na svojevrstan način pomagali Jevrejima pred nacističkim progonom. Pomenuta inicijativa doživeće nastavak te iste godine kada je Institut Servantes organizovao izložbu „Slike jednog izgubljenog sveta. Život sefardskih Jevreja na Balkanu“, priređenu na osnovu slične izložbe u Sefardskoj kući-Izrael i sa slikama u vlasništvu Centropa.

    I tako, na liniji promocije sefardske kulture koja je već godinama unazad deo kulturnih aktivnosti Ambasade Španije u Beogradu i Instituta Servantes, imam zadovoljstvo da predstavim ovaj časopis. Želim da iskoristim priliku da izrazim zahvalnost autorima: Migelu Rodrigesu Andreu, uredniku časopisa Balkanija, kao i Jeleni Filipović, profesorki Filološkog fakulteta u Beogradu, koordinatorki i vrsnom poznavaocu ove oblasti kojoj je Ambasada posebno zahvalna na naporima i inicijativi.

    Takođe, želim da odam priznanje ostalim autorima: Krinki Vidaković-Petrov, Mihaelu Studemundu-Haleviju, Ivani Vučini Simović, Katji Šmid i Ani Ćirić Pavlović koji su svojim istraživačkim radovima dali doprinos Balkaniji, kao i timu prevodioca koji su učestvovali u ovom projektu, šestom broju časopisa, koji se na moje zadovoljstvo objavljuje u jednoj ovako značajnoj godini.

    Migel Fuertes Suares

    Ambasador Španije u Beogradu

    .................................

    Od svog otvaranja u decembru 2004. godine, Institut Servantes u Beogradu uključen je u kulturni život grada. To je bio njegov cilj, zbog toga postoji, uvek je u službi jezika i kulture svih zemalja koje dele španski jezik, kao i na usluzi građanima koji su želeli da se približe našoj ustanovi i aktivnostima koje organizujemo i u kojima učestvujemo još od tada.

    Jedna od kulturnih aktivnosti u kojoj ova institucija sarađuje još od 2010. godine je časopis balkanskih studija, Balkanija, čije se promocije iz godine u godinu održavaju u našim prostorijama, okupljajući veliki broj učesnika i ličnosti iz društvenog, kulturnog i političkog života grada. Prisustvo španskih i srpskih stručnjaka na ovim susretima privuklo je pažnju lokalnih medija, koji su prepoznali važnost ovog izdanja za jačanje veza između dve zemlje kao i za upoznavanje ove teritorije koja je još uvek delimično nepoznata.

    Ove godine časopis posvećuje svoje stranice sefardskoj kulturi čija je zajednica do Drugog svetskog rata bila veoma brojna u ovoj oblasti. Gradovi poput Soluna, Sarajeva, Istanbula ili Beograda tokom Osmanlijskog carstva bili su „novi dom“ za hiljade sefardskih Jevreja proteranih sa Iberijskog poluostrva nakon Edikta proterivanja iz 1492. godine, a koji su došli na ovo tlo. Vekovima su čuvali i štitili običaje i nasleđe svojih dalekih predaka, kao i španski jezik i kulturu. Zahvaljujući njima postoji veliko interesovanje za Španiju i Latinsku Ameriku u celom regionu, kao i za sefardsko nasleđe.

    Ne čudi onda što Institut Servantes igra važnu ulogu u vidljivosti i promociji ove istorijske i emocionalne veze imajući bliske kontakte sa sefardskom zajednicom u Beogradu, u Srbiji i celom regionu. Ove godine imamo razlog više, zbog donošenja zakona kojim se olakšavaju uslovi za dobijanje španskog držaljanstva građanima sefardskog porekla. U tom smislu, Institut Servantes zadužen je za dva neophodna ispita: poznavanje španskog jezika putem diplome španskog jezika DELE nivo A2 ili viši i ispita koji dokazuje poznavanje Ustava i društvenih i kulturnih španskih prilika CCSE, o čemu se možete bolje informisati na našoj veb stranici.

    Od prve aktivnosti organizovane 2006. negujemo odnose koji imaju za cilj prikazivanje i veću vidljivost sefardske kulture putem brojnih aktivnosti u našem gradu kao što su: izložbe, koncerti, poetska takmičenja, prikazivanje dokumentarnih filmova („Poslednji sefard“ i „Anđeo iz Budimpešte“) ili nedavno otvorena izložba „Slike izgubljenog sveta. Život sefardskih Jevreja na Balkanu“, koja je trenutno na raspolaganju drugim institucijama koje su zainteresovane za njeno postavljanje.

    U smislu ove aktivnosti i saradnje, Institut Servantes u Beogradu nije oklevao da ponudi svu svoju podršku direktoru časopisa Balkanija, Migelu Rodrigesu Andreu, i koordinatorki ovog broja, profesorki sociolingvistike i eksperta za sefardsku kulturu Jeleni Filipović, za izdanje, promociju i distribuciju ove monografije. Stoga sa zadovoljstvom

    mogu da potvrdim da Balkanija pruža samo kvalitetan sadržaj, kao što to radi od svog osnivanja, i sumira napore posvećene ovoj temi koja je u centru koji ja predstavljam uvek smatrana važnom u našoj ponudi i kulturnoj ponudi Beograda.

    Enrike Kamaćo Garsija

    Direktor Instituta Servantes u Beogradu

  • Poslovni ambijent u Srbiji i Zapadnom Balkanu
    Br. 5 (2014)

    Od kada je počela ekonomska kriza, osnovna zabrinutost većine građana evropskog kontinenta usmerena je na evrozonu. Izrazito negativne posledice ove krize u zemljama poput Grčke, Španije ili Portugala, dovele su do toga da se u centru pažnje nađu nacionalne politike država članica Evropske unije, kao i mere koje su dolazile iz Brisela ili Evropske centralne banke. Sa druge strane, unutar Evropske unije prisutan je i jedan psihološki efekat, a to je sklonost da se zanemari sve ono što se dešava van njenih granica, čak i kada se radi o zemljama kandidatima poput Srbije, Makedonije, Albanije ili Crne Gore, kojima je upravo Unija glavni trgovinski partner.

    Još od raspada Jugoslavije ekonomska kriza predstavlja konstantu u ekonomiji ovih prostora. Kao bivše socijalističke zemlje, ali i kao buduće članice Unije, države regiona moraju da sprovedu brojne reforme. Činjenica da proširenje u ovom trenutku nije jedan od prioriteta Evropske unije, i da će balkanske zemlje morati da rade na jačanju lokalne ekonomije, ni na koji način ne olakšava ovu situaciju. Izuzetno visoka stopa nezaposlenosti, potreba za sprovođenjem zakonodavnih reformi, racionalizacija birokratskih procedura, borba protiv korupcije, jačanje nezavisnosti pravosudnih organa – sve su to izazovi za poretke koji su preživeli tranziciju ka tržišnim društvima, ali su paralizovani pred sadašnjim ekonomskim izazovima usled nedostatka političke volje, cene (društvene i izborne) koje treba da plate za pomenute reforme, ili jednostavno zbog ukorenjenih društveno- ekonomskih navika iz prošlosti.

    U cilju analize trenutne ekonomske situacije, Balkanija je od različitih stručnjaka tražila da ilustruju poteškoće sa kojima se suočavaju investitori, sa idejom da dođe do jedne opšte slike poslovnog ambijenta u Srbiji, i u regionu uopšte. Siniša Zarić u svom članku navodi najčešće potrebe stranih investitora u Srbiji, a posredstvom ekonomskih indikatora daje jedno interesantno poređenje između konkurentnosti balkanskih zemalja, sa jedne, i zemalja koje su prošle kroz velike promene od svoje socijalističke ili sovjetske etape, poput Hrvatske, Češke ili Bugarske, sa druge strane. U zaključku, ističe značaj vladavine prava kao relevantnog faktora za stvaranje stimulativnog ambijenta za investicije.

    Marko Malović i Duško Bodroža preispituju strategiju razvoja koja zavisi od stranih direktnih investicija u Srbiji, počevši od jedne složene situacije u kojoj su „posledice ovako sprovedene privatizacije brojne i ogledaju se u platnobilansnom deficitu, visokoj nezaposlenosti, slabim izvoznim rezultatima, visokoj stopi inflacije i nestabilnosti deviznog kursa“. Autori navode koji su to pogrešni stavovi o tome kako direktne strane investicije mogu da se nose sa ovakvom ekonomskom situacijom.

    Obnovljivi izvori energije predstavljaju ključnu oblast u smislu investicija, ali i neophodan sektor sa ekološke tačke gledišta. Hose Marija Gomes nam predočava probleme investiranja u ovu oblast, kao i mogućnosti koju ono pruža, imajući u vidu stečena iskustva: „Balkan nije prostor sa značajnim nivoom energetske proizvodnje, a njegova energetska tržišta su uglavnom nevelika. To nije nedostatak, budući da bi na duže staze to mogao da bude pozitivan faktor koji bi omogućio da se izbegnu greške koje su u prošlosti pravila energetski razvijenija tržišta.“ Ova oblast tek treba da donese profit – pred njom je budućnost, ali i brojne političke, zakonske i ekonomske prepreke.

    Agroekonomski sektor u Srbiji je jedan od onih koji će u kratkom periodu doživeti najveće promene, između ostalog i zbog očigledne neophodnosti usklađivanja agrarne i ruralne politike zemlje sa politikom Evropske unije na jedinstvenom tržištu. O ovom pitanju Nenad Ilić kaže: „Bez adaptivnog razvoja u tom smislu, prete nepovoljni efekti koji se odražavaju na sve veću depopulaciju u ruralnim područjima, na visoku stopu nezaposlenosti, kao i na sve veću stopu starosti ruralnog stanovništva.“ U ovom kontekstu jasno je da poljoprivredne zadruge moraju da budu postepeno stimulisane.

    Veran Stančetić smatra da se u osnovi problema proisteklih iz sporosti sistema, neodgovarajućih zakona ili njihovog neprimenjivanja nalazi „slaba organizacija javnog sektora – slabe institucije i slab kvalitet upravljanja javnim sektorom (poor governance). Konačno, u osnovi svega je (ne)odgovornost i neuspeh političke elite“. Autor navodi načine mogućih i poželjnih reformi koje bi morale da se sprovedu u cilju intenzivnije stimulacije ekonomskog razvoja.

    Izlazak Hrvatske iz CEFTA-e, nakon njenog ulaska u Evropsku uniju, uticao je na ekonomske odnose zemalja jugoistočne Evrope, stvorivši nove mogućnosti razmene između ostalih potpisnica ovog sporazuma. Rade Škorić kaže da je „za očekivati da će pre svega poljoprivredni proizvođači iz Srbije valorizovati novonastalu situaciju i iskoristiti preferencijale koje imaju u trgovini sa zemljama CEFTA na uštrb Hrvatske čiji su proizvodi opterećeni carinama“.

    I za kraj, kao urednik ovog časopisa, želim da se zahvalim autorima članaka, Ambasadi Španije u Beogradu, naročito prevodiocima Mariji Minić i Dragani Štrbac, i Komercijalnom odeljenju Ambasade Španije, posebno savetniku Aitoru Mateu, za pruženu pomoć i entuzijazam sa kojim smo svi pristupili ovom projektu, što će se, kao i svake godine, videti na predstavljanju Balkanije u Institutu Servantes u Beogradu. Nadamo se da će naš rad doprineti približavanju ekonomije zemalja jugoistočne Evrope evropskim ekonomijama, naročito španskoj, i da će ovaj broj časopisa, kao i do sada, pobuditi interesovanje i javnog i privatnog sektora, kako u domenu poslovanja tako i u akademskom smislu.

    Migel Rodriges Andreu

    Urednik Balkanija 

  • Las identidades y las lenguas en el área balcánica
    Br. 4 (2013)

    Identitet je jedno od pitanja koje budi najveće interesovanje među poznavaocima prilika na Balkanu. Još je u vreme Jugoslavije mnoštvo naroda i vera predstavljalo privlačno polje istraživanja za sve one koji su se bavili sociologijom ili lokalnom antropologijom. Mnogo je razloga usled kojih ovo interesovanje ne samo što nije opalo, već je, u skladu sa razvojem događaja na ovim prostorima, vremenom bivalo sve veće. Svi nadnacionalni projekti koji su bili sprovođeni na ovim prostorima (Otomansko i Austrougarsko carstvo, kraljevina i socijalistička Jugoslavija) ostavili su za sobom narode potonule u društveno-političku neizvesnost. Kao rezultat, te nacije su otkrile sopstvene mehanizme prilagođavanja i društvenog odgovora, u većini slučajeva povezane sa religijom, tradicijom ili istorijskim narativima. Analiza ključnih društveno-političkih momenata ovih istorijskih epizoda i njihovog uticaja na Srbe, Hrvate, Bošnjake ili Crnogorce omogućila je kako uspostavljanje kontinuiteta, tako i raskid sa prošlošću, nudeći čitavu lepezu različitih reakcija koje potvrđuju da nacionalizam ili etnički identitet nisu samo fenomeni prošlih vremena.

    Balkanija se u novom broju približava različitim pristupima identitetu sensu lato, budući da je nemoguće definisati samo jedan zajednički naziv u ovom istorijskom trenutku. Cilj ovog broja časopisa je da, sa tematske tačke gledišta, ponudi jednu globalnu perspektivu ovog procesa, kroz različite oblike u kojima se odražava ovaj identitet (odnosi unutar Evrope, jezik, politika, istorija ili rod), kao i da ukaže na to kako su rešena neka od brojnih pitanja na prostoru na kome su identiteti toliko povezani da jedan ne može da se razume bez drugog. Uopšteno govoreći, interesovanje za identitet na ovim prostorima, kao i za ostale oblasti proučavanja, obeleženo je sukobima koji su tu izbijali u bliskoj prošlosti. Kao što kaže Andrea Maura u svom članku u ovom broju: „Glavni argument je taj što je većina studija osavremenom Balkanu napisana tokom kriza.“ Iz tog razloga, možda je upravo sada, kada je čitav ovaj region relativno miran, najbolje posvetiti se istraživanju njegovog društvenog pejzaža i ponuditi sveobuhvatne analize, oslobođene konfuzije i pritiska političkih previranja. Kao što je rečeno u pomenutom članku, odnosi između Balkana i Evrope su dvosmerni, a to se odražava u načinu na koji posmatramo balkanske zemlje, kao i u načinu na koji one posmatraju nas.

    Odnos između jezika i identiteta predstavlja jedan od najkontroverznijih aspekata. Osnivanje novih država na osnovu većinskih etničkih grupa ili neusklađenog međuetničkog saživota značilo je pretvaranje jezika u „polje razdora i neslaganja“, kažu Fransisko Viljegas i Almir Methadžović u svom zajedničkom radu. Rezultat je interesno korišćenje identiteta kao oruđa političke borbe, ali i kao sredstva za jačanje etničkih veza. Kao što objašnjava Hajro Dorado u svom članku: „putem ili oko procesa standardizacije, koji su po sebi vanlingvističke prirode, dolazi do stvaranja lingvističkog identiteta i osnovne identitetske zajednice oformljene oko neke političke moći.“ Oba članka daju uvid u društveno-političke aspekte jezika, u takvom kontekstu političkih interesa u kome je lingvistička standardizacija dovela do mnogih lažnih verovanja.

    Proces nacionalne izgradnje uticao je takođe i na institucionalni koncept. Kao što navodi Aida Džanović u svom članku u časopisu: „U Bosni i Hercegovini na delu je etnopolitički aranžman koji počiva na institucionalizaciji etničkih razlika.“ Ako je institucionalizacija etničkih razlika ključna za stvaranje modela društvene kohezije u kome neće biti žrtvovane demokratske vrednosti, komplikovana balkanska tranzicija je dokaz da je neophodno napredovati i na planu snaženja civilnog društva. Institucionalizacija etničkog nacionalizma može dovesti do političkih odnosa kolektivnog suprotstavljanja. Rezultat ovog modela jeste scenario koji kombinuje političke zahteve na lokalnom nivou, ali u isto vreme dolazi do izražaja i nametanje političkih sistema koje je uspostavila međunarodna zajednica. U tom smislu, članak Arlinde Rustemi i Morica Baumgertela bavi se kontrastima proizašlim iz političkog delovanja pokreta Vetevëndosje u kontekstu globalizacije, i analizira jedan „antihegemonistički“ društveni pokret čije se postavke „ne podudaraju sa hegemonističkim idejama koje zastupa kolonijalna priroda moći“.

    Pitanja roda predstavljaju osetljivu temu poslednjih decenija i usko su povezana sa debatama o identitetu. U svom radu Marija Grujić obrazlaže značenje turbo-folka u tom smislu za Srbe: „Turbo-folk kultura, za razliku od komercijalnemuzike iz jugoslovenskog perioda, pod pojmom kolektiva ne podrazumeva više nekakav regionalni ili lokalni koncept kolektiviteta, već prilično jasno, srpski, pravoslavni, dakle u datom momentu najdominantniji i najviše hegemonističkikoncept nacionalnog identiteta.“ Članak se bavi uticajem koji je etničko-nacionalna homogenizacija imala na rodne odnose u oblasti turbo-folk muzike, kao i činjenicom da „nacionalno oslobođenje“ ne podrazumeva raskid sa velikim tradicionalnim i konvencionalnim nasleđem koje se odnosi na ženu.

    Balkanski region doživljava metamorfozu karakterističnu za kompleksne promene, kao što je politička tranzicija ka demokratiji i ulazak balkanskih zemalja u Evropsku uniju. Balkanija želi da bude pripovedač i svedok tog puta;; ovaj časopis teži da poveže političke fenomene koji se pojavljuju na ovim prostorima sa evropskim širinama, trudeći se da ponudi jedno stanovište koje neće dovesti do izolovanosti regiona od najznačajnijih političkih, ekonomskih i društvenih dinamika na kontinentu.

    Sledeći tu filozofiju, Balkanija će se i dalje zalagati za suštinske analize i saradnju između Španije i jugoistočne Evrope. U tom cilju, ažurirana je i internet stranica Balkanija, koja je sada funkcionalnija i ima nove sadržaje od kojih se posebno ističu digitalizovana izdanja časopisa iz 2003. i 2004. godine, za koja verujemo da će čitaocima biti veoma interesantna. Nadamo se da će ovaj broj zadovoljiti znatiželju svih.

    Migel Rodriges Andreu

    Urednik Balkanija

  • Transiciones en el sudeste europeo
    Br. 3 (2012)

    Istorija regiona kao što je jugoistočna Evropa može se proučavati sa različitih stanovišta. Ono što u novinarskoj hronici može da bude protumačeno kao ključni dan, ključna epizoda ili ključna odluka, pod uticajem vremena može da izbledi i pretvori se u još jedno beznačajno poglavlje složenih i neizvesnih istorijskih procesa za koje se nikada ne zna gde će se završiti.

    Pojam dugog trajanja (longue durèe) razvijen je u Školi anala, čiji je vodeći predstavnik bio istoričar Fernan Brodel. Polazeći od pretpostavke da vreme ne stoji, ovaj istoričar smatra da je longue durèe period koji strukture opstanu u vremenu, u vezi sa ostalim srodnim strukturama koje pripadaju društvenim, ekonomskim i političkim ciklusima, ograničenim na jednu određenu genealogiju.

    Kada je došao kraj građanskim ratovima u bivšoj Jugoslaviji, na horizontu se pojavio novi cilj za ovaj region, a to je da bivše jugoslovenske republike postanu članice Evropske unije i da se time neutrališu regionalne napetosti nasleđene iz ratnih sukoba. Stanovništvo ovih zemalja se uglavnom slagalo sa tim. Međutim, godine prolaze a budućnost ovih zemalja, sa izuzetkom Slovenije i Hrvatske, nije najjasnija. Građani Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore ili Makedonije su svesni da vreme brzo prolazi, i ono što je nakon raspada bivše Jugoslavije izgledalo kao ključ za ulazak u obećavajuću budućnost pretvorilo se u dugo putovanje čiji se kraj ne nazire. Lokalno stanovništvo je sve skeptičnije prema pozitivnim izveštajima iz Brisela, optimističnim izjavama o evropskoj perspektivi i rokovima za sprovođenje pune integracije, i u isto vreme svesno da Evropska unija prolazi kroz tešku ekonomsku krizu i da ovo nisu najbolja vremena za nju.

    Vreme će reći da li je proces evropske integracije imao značajniji uticaj na lokalnu političku kulturu od uticaja koji je sam po sebi imao raspad bivše Jugoslavije i sukobi proistekli iz njega.

    Novi broj časopisa BALKANIJA kročio je na nesigurnu teritoriju regionalne tranzicije koja jeste okrenuta ka Briselu, ali koja u svakom slučaju nosi teret svoje skorije istorije. Prva dva članka bave se ovim pitanjem i paralelnim, ali ne i identičnim slučajevima Srbije i Hrvatske. Proces evropske integracije pokazao je da svaka zemlja mora da se posmatra odvojeno, sa svim njenim karakteristikama i osobenostima. Ovi radovi nude nam celovitu analizu svih ključnih pitanja u vezi sa tim kako se odvijao proces evropske integracije Hrvatske (članak Konstantina Longaresa), odnosno kako se odvija proces integracije Srbije (članak Pabla Ruperesa i Mersedes Miljan).

    Pravo na restituciju imovine i povratak izbeglica i raseljenih lica na Kosovu i u Bosni i Hercegovini obradili su Mikel Kordoba Gavin i Fermin Kordoba Gavin, a situaciju u Distriktu Brčko − Sesar Paćeko Kampoj. Ova dva članka predstavljaju slikovite primere tranzicije koja je puna znakova pitanja, od efekata samog sukoba do stvarnosti prisutne 20 godina nakon završetka ratova u bivšoj Jugoslaviji. Oba članka nude izuzetno detaljnu analizu poteškoća koje sa sobom nosi povratak u normalno stanje, nakon neverovatno okrutnih sukoba koji su uticali na živote hiljada ljudi i u kojima je međunarodna zajednica morala da se suoči sa težinom te situacije.

    Efekti rata nisu vidni samo u fizičkom, nego i u psihološkom smislu – u pitanju su posledice asimilacije jedne izuzetno turbulentne politike. U sadašnjosti se ukrštaju nasleđena kolektivna sećanja i nacionalni narativi jugoslovenskog sukoba, obrađeni u članku Ruisa Himenesa, sa strategijama odabira kolektivnih sećanja prisutnim u Srbiji koja prolazi kroz dvostruki, ponekad kontradiktorni proces nacionalističkog stvaranja i promovisanja vrednosti evropske integracije, o čemu je pisala Gordana Đerić.

    Samo će nam vreme pokazati kakav je odjek imao svaki politički događaj, kao i koliki je njegov kasniji značaj (longue durèe), ali izgleda da je neophodno prihvatiti činjenicu da je za razumevanje skoka iz jugoslovenskih konflikata u proces evropske integracije potrebna jedna dublja analiza od one koju nam nudi hronika sadašnjosti. Iz tog razloga, ovaj broj časopisa BALKANIJA posvećen je teritorijama uronjenim u političku tranziciju koja nudi mnoštvo elemenata za analizu i koja u isto vreme otkriva nastavljanje, kao i raskide sa vremenima bivše Jugoslavije.

    Časopis BALKANIJA još jednom se zalaže za sveobuhvatnu analizu sa posebnim osvrtom na krucijalne aspekte stvarnosti u regionu, a objavljivanje ovog broja to i dokazuje; nastavlja da se razvija i sve je prisutniji u institucijama, istraživačkim centrima, univerzitetima i nacionalnim bibliotekama. Posebno je zastupljen na međunarodnom i regionalnom nivou, na jugoistoku Evrope, kao i u Španiji. U junu 2012. održana je promocija časopisa u Madridu u organizaciji Evropske komisije i Ambasade Srbije u Španiji, kojoj su prisustvovali ambasadori Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Rumunije, Malte, kao i diplomatski predstavnici ostalih zemlja jugoistočne Evrope. Časopis su predstavili ambasador Havijer Ergeta, istoričar Fransisko Veiga, politikolog Rut Ferero Turion i autor ovog uvodnika, a na promociji je bilo reči o različitim pitanjima vezanim za ovu publikaciju.

    Tokom poslednjih godinu dana časopis BALKANIJA je bio više prisutan i u medijima: pomenut je u brojnim prilikama na izuzetno praćenim medijima, poput RTVE, i na društvenim mrežama koje se bave Balkanom (www.casabalcanes.com; www.balkanidades.com; www.eurasianhub.es; www.eurasianet.es;), čime je već stekao priznanje za zasluge u oblasti balkanskih studija na španskom jeziku. Pored toga, odlučili smo da u ovom broju svi radovi budu prevedeni na srpski jezik i tako dopru do većeg broja čitalaca na jugoistoku Evrope.

    Migel Rodriges Andreu

    Urednik Balkanija

  • Veinte años de la desaparición de Yugoslavia
    Br. 2 (2011)

    Balkania vuelve a editarse en su segundo número gracias al impulso de la Embajada de España en Belgrado. A raíz del buen recibimiento que vivió el primer número, al lograr reunir un nutrido grupo de expertos en estudios balcánicos, resultaba indispensable garantizar su continuidad e intentar cada vez ser más ambiciosos. Una iniciativa que sin duda incrementará la difusión de los contenidos de la revista es la publicación de su versión digital (www.balkania.es); de este modo la revista gana en presencia, expansión y credibilidad y, además, ofrece la posibilidad de aumentar exponencialmente el número de lectores/as con una propuesta más moderna y accesible. Quedan todavía algunos objetivos por cumplir, que satisfagan los criterios de calidad más exigentes; sin embargo la senda tomada es la adecuada. La buena respuesta del público así lo conirma. Se ha concretado en nuevas propuestas de artículos, tanto para este número como para el siguiente, y buenas perspectivas para ampliar la difusión y las redes en las que Balkania se va integrando.

    Para este nuevo número se ha querido realizar un monográico sobre la disolución de Yugoslavia. La disolución de Yugoslavia sigue dando coletazos. Veinte años después de que Yugoslavia dejara de formar parte del mapa mundi europeo, la crisis de Kosovo, que algunos autores señalan como el pistoletazo de salida de los problemas regionales, todavía hoy merece la atención de la opinión pública internacional por su potencial de conlictividad. Las instituciones albanokosovares aprobaron una declaración unilateral de independencia en febrero de 2008, apoyada entre otros por los EE.UU, Alemania, Francia, Reino Unido e Italia, a la que se opuso irmemente Serbia, en base a la resolución 1244 (1999) del Consejo de Seguridad de Naciones Unidas, que proveía de autonomía a Kosovo, pero dentro de las fronteras de la República Federal de Yugoslavia, a la que más tarde sucedería legalmente la República de Serbia. Tras la sentencia de la Corte Internacional de Justicia de 22 de julio de 2010, que dictaminaba que la declaración unilateral de independencia kosovar no era ilegal, Serbia acudió a la Asamblea General de las Naciones Unidas (ONU) para defender sus intereses soberanos en Kosovo, momento a partir del cual el contencioso vive un nuevo periodo político donde las negociaciones Belgrado-Priština se desarrollarán principalmente al amparo de la UE, y de la voluntad del gobierno serbio de entrar en el club europeo, sin renunciar a sus reivindicaciones territoriales sobre Kosovo. La negativa de la mayoría serbia en el norte a vivir bajo el gobierno de las autoridades albanokosovares genera en Belgrado una intrincada disyuntiva no oicializada: mantener históricas reivindicaciones en favor de la unidad del pueblo serbio o apostar todo a la entrada en la UE. Ambas opciones chocan con los recelos de unos y otros sectores de la sociedad serbia, escéptica ante un futuro que no acaba de aclararse.

    No muy lejos de allí, en Bosnia y Herzegovina, la funcionalidad del estado sigue estando en discusión. Un entramado institucional heredado de los acuerdos de paz de Dayton (1995), que si bien puso punto y inal a la guerra no logró asentar las mejores bases para el desarrollo político, económico y social del país. Todavía está por cristalizar una identidad bosnia que supere las divisiones étnicas entre bosníacos, serbios y croatas, más enconadas si cabe que las que se manifestaron en forma de conlicto al comienzo de las guerras de secesión yugoslavas, aunque ahora con un contexto regional diferente, que oscila entre el encorsetamiento que impone el camino hacia la UE, la redeinición política y económica, y la reconciliación postconlicto. La comunidad internacional y la UE parecen seguir siendo el salvavidas principal de un país en el que se ha invertido demasiado dinero y esfuerzos diplomáticos como para que sea abandonado a la suerte de los liderazgos étnicos, una desfavorable coyuntura economía y los frecuentes casos de corrupción, escenarios cuyas consecuencias son todavía difíciles de predecir.

    Macedonia y Grecia continúan con las espadas en alto sobre la denominación de la ex-república yugoslava. El 5 de noviembre del 2011, la Corte Internacional de Justicia dictaminó por una votación de 15 a 1 que Grecia violó el acuerdo provisional de 1995 al vetar la solicitud de Macedonia a la adhesión a la OTAN en la cumbre de 2008 en Bucarest. El acuerdo entre los dos países establece que Grecia no podría bloquear la membresía de Macedonia en las organizaciones internacionales si se hacía bajo la denominación provisional de las Naciones Unidas de la «Antigua República Yugoslava de Macedonia». Aunque existe más de 130 países que han utilizado el nombre de «República de Macedonia» en sus relaciones diplomáticas bilaterales, las Naciones Unidas y la UE utilizan el nombre de «Antigua República Yugoslava de Macedonia». Un capítulo más del empeño griego por evitar que se atribuya el nombre de «Macedonia» a este país, homónimo al de su región norteña. A esto se une la designación del aeropuerto de Skopje como «Alejandro Magno», en honor a Alejandro Magno de Macedonia, o el proyecto de refundación arquitectónica y monumental «Skopje 2014», en una clara iniciativa por impulsar el sentimiento civil macedonio y potenciar su legitimidad histórica.

    Son estos sólo algunos de los legados del pasado. Inercias negativas surgidas a partir de la fragmentación de Yugoslavia, y de los conlictos políticos y bélicos que emergieron a continuación. Por este motivo la disolución de Yugoslavia sigue siendo un tema de actualidad, que merece un estudio detenido, a través de una regeneración constante de análisis e interpretaciones que nos ayuden a entender qué está pasando y cómo abordar el futuro de la región. A estos efectos los 20 años que han transcurrido desde la disolución yugoslava se han convertido en una oportuna efeméride. El 7 de octubre de 2011 la Embajada de España junto con la Universidad Megatrend celebró en Belgrado el simposio «Veinte años después de la disolución de la Ex-Yugoslavia», presidido por el profesor Slobodan Pajović y el diplomático español Francisco de Miguel. El simposio contó con la presencia de Francisco Veiga y José Girón (España), Zdravko Grebo (Bosnia y Herzegovina), Ružica Jakešević (Croacia), Franco Juri (Eslovenia), Srgjan Kerim (Macedonia), Saša Knežević (Montenegro), Zoran Avramović y Edita Stojić-Karanović (Serbia), quienes ilustraron desde su experiencia académico-profesional diferentes lecturas de las crisis yugoslavas para situar las causas de la disolución en: la caída del Muro de Berlín y la desintegración de la Unión Soviética, el proceso de redeinición territorial e ideológico que se produjo más tarde y su impacto en las instituciones yugoslavas, una acusada federalización, en especial desde la Constitución de 1974, y la incapacidad del modelo yugoslavo para adaptarse a la dinámica de un sistema democrático. Se discutieron los desequilibrios económicos entre repúblicas, el fracaso de un proyecto neoliberal para la Ex-Yugoslavia durante el gobierno encabezado por Ante Marković, la celebración inmediata de elecciones parlamentarias con la caída del comunismo, y la división étnica en torno a los líderes en cada una de las repúblicas socialistas. Una colección de causas que, por si solas, no despejan el enigma yugoslavo, aunque sí se van revelando como ob- jetos de estudio, principales, cada vez mejor fundamentados a partir de la literatura especializada y las fuentes primarias de investigación.

    Balkania ha optado en este número por trazar una línea entre los aconteci- mientos pasados y los episodios políticos que le siguieron, con una aproximación a algu- nos de los temas que rodean la actualidad balcánica y que guardan una estrecha relación con la disolución de Yugoslavia. En una primera parte Balkania ha compilado cua- tro artículos correspondientes a Francisco Veiga, Ružica Jakešević, Saša Knežević y Edita Stojić-Karanović, trabajos expuestos en el ya mencionado simposio. La organización de este evento y su vinculación a Balkania representa un paso adelante en el aianza- miento del proyecto y, además, a esto se suma, que este número integra a académicos es- pañoles y del Sudeste europeo en una iniciativa común. En una segunda parte los artículos de Carlos Taibo, Carlos González, Miguel Palacios, Antonio Moneo, Carlos Flores y Esma Kučukalić prueban la renovación de la actividad académica en los estudios balcánicos desde España y el paulatino incremento de los investigadores que trabajan en esa dirección. En una tercera parte como anexo se incluyen los artículos que han sido traducidos del original al español.

    Miguel Rodríguez Andreu

    Director de Balkania

     

     

  • Balcanólogos españoles
    Br. 1 (2010)

    Balkania surgió hace varios años por iniciativa del diplomático español Javier Hergueta, experto conocedor de la realidad político-económica de la región. En su tercera estancia profesional en los Balcanes, ha querido impulsar de nuevo un proyecto del cual se beneicia en esta ocasión el mundo académico español y todos aquellos que de alguna manera tenemos algún vínculo profesional y personal con el Sudeste europeo.

    Balkania busca contribuir a la difusión de una materia de estudio que todavía tiene mucho por descubrir. Los Balcanes generan toda una serie de dinámicas políticas, económicas y sociales, desconocidas para el gran público y que pese a sus especiicidades forman parte del espacio y la cultura europea. Balkania además de profundizar en la complejidad de los fenómenos político-sociales que se despliegan en la región, tiene una vocación integradora en un sentido doble: desarrollar estudios que, desde el rigor, acerquen los Balcanes al mundo académico y al público interesado en general, y abrir un espacio de reunión que fomente el interés por realizar estos estudios y difundirlos en provecho de sus propios participantes.

    Balkania en su segundo periplo nace con muchas incertidumbres, fruto de la experiencia vivida por este tipo de iniciativas en anteriores ocasiones. No obstante es ambiciosa en sus pretensiones. Espera cumplir con los criterios de calidad que merece el lector, y con la suiciente trayectoria para que llegue la ocasión en que, por su continuidad, pueda ser revista de referencia entre la comunidad académica. Con ese anhelo se busca generar un motor de optimismo que espero compartamos todos los que sentimos interés por los Balcanes y sin los cuales este proyecto no podría caminar con perspectiva de futuro.

    Es por este motivo que algunas de las personas que participan del entusiasmo de esta nueva singladura, se han animado a participar voluntariamente para darle sentido al proyecto. Francisco Veiga, Carlos Flores, Ruth Ferrero-Turrión, Arturo Esteban, Fermín Córdoba, Mikel Córdoba, Virtuts Sambró, Gorka Niubó, Antonio Moneo, Ignacio Castro y el que escribe esta carta introductoria, han elaborado toda una serie de artículos en los que han puesto todos sus esfuerzos académicos al servicio del lector.

    Finalmente quiero dar mi infinito agradecimiento a la Embajada de España en Belgrado, y a su embajador Iñigo de Palacio, como a la II Jefatura de la Embajada, Javier Hergueta, por su liderazgo y decisión en el momento de hacer el proyecto realidad. Quisiera transmitir mi agradecimiento al Instituto Cervantes de Belgrado, en la persona de su director, Antonio Lázaro Gozalo, y a la Agencia Española de Cooperación Internacional para el Desarrollo, organismo que ha posibilitado mi estancia en Belgrado en las mejores condiciones. Y, en último lugar, aunque no por ello menos importante, a los participantes en Balkania por su contribución, apoyo y dedicación a la revista, que han hecho el proyecto si cabe más ilusionante.

    Miguel Rodríguez Andreu

    Director de Balkania