Br. 5 (2014): Poslovni ambijent u Srbiji i Zapadnom Balkanu
Od kada je počela ekonomska kriza, osnovna zabrinutost većine građana evropskog kontinenta usmerena je na evrozonu. Izrazito negativne posledice ove krize u zemljama poput Grčke, Španije ili Portugala, dovele su do toga da se u centru pažnje nađu nacionalne politike država članica Evropske unije, kao i mere koje su dolazile iz Brisela ili Evropske centralne banke. Sa druge strane, unutar Evropske unije prisutan je i jedan psihološki efekat, a to je sklonost da se zanemari sve ono što se dešava van njenih granica, čak i kada se radi o zemljama kandidatima poput Srbije, Makedonije, Albanije ili Crne Gore, kojima je upravo Unija glavni trgovinski partner.
Još od raspada Jugoslavije ekonomska kriza predstavlja konstantu u ekonomiji ovih prostora. Kao bivše socijalističke zemlje, ali i kao buduće članice Unije, države regiona moraju da sprovedu brojne reforme. Činjenica da proširenje u ovom trenutku nije jedan od prioriteta Evropske unije, i da će balkanske zemlje morati da rade na jačanju lokalne ekonomije, ni na koji način ne olakšava ovu situaciju. Izuzetno visoka stopa nezaposlenosti, potreba za sprovođenjem zakonodavnih reformi, racionalizacija birokratskih procedura, borba protiv korupcije, jačanje nezavisnosti pravosudnih organa – sve su to izazovi za poretke koji su preživeli tranziciju ka tržišnim društvima, ali su paralizovani pred sadašnjim ekonomskim izazovima usled nedostatka političke volje, cene (društvene i izborne) koje treba da plate za pomenute reforme, ili jednostavno zbog ukorenjenih društveno- ekonomskih navika iz prošlosti.
U cilju analize trenutne ekonomske situacije, Balkanija je od različitih stručnjaka tražila da ilustruju poteškoće sa kojima se suočavaju investitori, sa idejom da dođe do jedne opšte slike poslovnog ambijenta u Srbiji, i u regionu uopšte. Siniša Zarić u svom članku navodi najčešće potrebe stranih investitora u Srbiji, a posredstvom ekonomskih indikatora daje jedno interesantno poređenje između konkurentnosti balkanskih zemalja, sa jedne, i zemalja koje su prošle kroz velike promene od svoje socijalističke ili sovjetske etape, poput Hrvatske, Češke ili Bugarske, sa druge strane. U zaključku, ističe značaj vladavine prava kao relevantnog faktora za stvaranje stimulativnog ambijenta za investicije.
Marko Malović i Duško Bodroža preispituju strategiju razvoja koja zavisi od stranih direktnih investicija u Srbiji, počevši od jedne složene situacije u kojoj su „posledice ovako sprovedene privatizacije brojne i ogledaju se u platnobilansnom deficitu, visokoj nezaposlenosti, slabim izvoznim rezultatima, visokoj stopi inflacije i nestabilnosti deviznog kursa“. Autori navode koji su to pogrešni stavovi o tome kako direktne strane investicije mogu da se nose sa ovakvom ekonomskom situacijom.
Obnovljivi izvori energije predstavljaju ključnu oblast u smislu investicija, ali i neophodan sektor sa ekološke tačke gledišta. Hose Marija Gomes nam predočava probleme investiranja u ovu oblast, kao i mogućnosti koju ono pruža, imajući u vidu stečena iskustva: „Balkan nije prostor sa značajnim nivoom energetske proizvodnje, a njegova energetska tržišta su uglavnom nevelika. To nije nedostatak, budući da bi na duže staze to mogao da bude pozitivan faktor koji bi omogućio da se izbegnu greške koje su u prošlosti pravila energetski razvijenija tržišta.“ Ova oblast tek treba da donese profit – pred njom je budućnost, ali i brojne političke, zakonske i ekonomske prepreke.
Agroekonomski sektor u Srbiji je jedan od onih koji će u kratkom periodu doživeti najveće promene, između ostalog i zbog očigledne neophodnosti usklađivanja agrarne i ruralne politike zemlje sa politikom Evropske unije na jedinstvenom tržištu. O ovom pitanju Nenad Ilić kaže: „Bez adaptivnog razvoja u tom smislu, prete nepovoljni efekti koji se odražavaju na sve veću depopulaciju u ruralnim područjima, na visoku stopu nezaposlenosti, kao i na sve veću stopu starosti ruralnog stanovništva.“ U ovom kontekstu jasno je da poljoprivredne zadruge moraju da budu postepeno stimulisane.
Veran Stančetić smatra da se u osnovi problema proisteklih iz sporosti sistema, neodgovarajućih zakona ili njihovog neprimenjivanja nalazi „slaba organizacija javnog sektora – slabe institucije i slab kvalitet upravljanja javnim sektorom (poor governance). Konačno, u osnovi svega je (ne)odgovornost i neuspeh političke elite“. Autor navodi načine mogućih i poželjnih reformi koje bi morale da se sprovedu u cilju intenzivnije stimulacije ekonomskog razvoja.
Izlazak Hrvatske iz CEFTA-e, nakon njenog ulaska u Evropsku uniju, uticao je na ekonomske odnose zemalja jugoistočne Evrope, stvorivši nove mogućnosti razmene između ostalih potpisnica ovog sporazuma. Rade Škorić kaže da je „za očekivati da će pre svega poljoprivredni proizvođači iz Srbije valorizovati novonastalu situaciju i iskoristiti preferencijale koje imaju u trgovini sa zemljama CEFTA na uštrb Hrvatske čiji su proizvodi opterećeni carinama“.
I za kraj, kao urednik ovog časopisa, želim da se zahvalim autorima članaka, Ambasadi Španije u Beogradu, naročito prevodiocima Mariji Minić i Dragani Štrbac, i Komercijalnom odeljenju Ambasade Španije, posebno savetniku Aitoru Mateu, za pruženu pomoć i entuzijazam sa kojim smo svi pristupili ovom projektu, što će se, kao i svake godine, videti na predstavljanju Balkanije u Institutu Servantes u Beogradu. Nadamo se da će naš rad doprineti približavanju ekonomije zemalja jugoistočne Evrope evropskim ekonomijama, naročito španskoj, i da će ovaj broj časopisa, kao i do sada, pobuditi interesovanje i javnog i privatnog sektora, kako u domenu poslovanja tako i u akademskom smislu.
Migel Rodriges Andreu
Urednik Balkanija
